A doro ajd – nekad se odazovem, al nekad i ne 
Nekad im priđem, al nekad i ne.
I ne, nisam luda (mada ponekad želim samoću  ).
Živim s Montanom, to vam je moja naajbolja prijateljica.
Ona me uvijek brani, i što je najvažnije – izgleda ko da me uvijek može obraniti (ona vam je sa šar-planine).
Zato se ja ne mrdam odnje.
Jednom me vodila u šumu u šetnju, pored neke rijeke, doduše ne daleko baš, načula sam od volontera da se ta voda Rava zove il tako nešto.
Čak sam se i pogubit mal uspjela, al zato sam se u Ravi okupala, sama samcata!
Aha!
Vidla sam i žabe, s njima malkoc porazgovarala o vremenu i životnim prilikama uz Ravu, Otračala one dosade od Laja, Filipe i Divljakušice (uh, to su nam prvi komšije u Azilu), ošacala onog nekog kera što se skito dolje po šumi (i nije nešt, ipak mi je Velibor mrak), I vratila se gore, u Azil da moja Montana ne brine.
I tak, eto nije svaki dan baš sve crno.

Crna je rođena 2008., i jako je plahe naravi. Vezala se uz Montanu i ide samo tamo gdje ide i Montana. Bilo bi lijepo kada bi našla dom u kojemu već živi jedan pas, zapravo samo u takvu obitelj bi rado otišla