Pero, pas koji je preživio kereći holokaust
i čije rane (one koje oko ne vidi) još uvijek vidamo,
zacjeljuju, to sigurno
al polako ide…
Ostat će mu epitet specoša, čini mi se
al iako nikad se ne zna, možda Pero sve iznenadi pa postane,
eo recimo šampion u kisi kisi disciplini, najbrži bacač pusa u regiji
nikad se ne zna 

preživio je horor kuću, kuću iz koje smo iznjele tada 7 mrtvih i 8 živih pasa,
od tih 8 živih 2 cure na žalost nisu nikad dočekale da pišem o njima za album Udomi me, ovih 6 se borilo zubima protiv nas, mrzili su nas
jer su mrzili ljude,
danas, pola godine kasnije Pero ide u šetnje na povodcu, ima par ljudi kojima se mazi ko cicamica, za gricu će prići i potpuno nepoznatim ljudima
i pišem vam sve ovo zato što tog maleckog kerića stvarno mogu vidjet ko mazu,
samo da ode iz Azila.
Ovdje možemo napredovati do neke granice al dalje od toga, ono potpuno prepuštanje,
to može samo dom, tamo di se ljubav ne dijeli na 200 i kusur
nego je samo tvoja!
To želim Peri čija ljubav je ona žestoka ljubav, ona baš odanost do balčaka, ona o kakvoj se piše po pjesmaricama i o kakvima se snimaju filmovi,
ona onakva o kakvoj sanjaju ljudi
a psi je znaju dati 

2017. se rodio Pero, zamišljam nekako da je bila zima pa zato možda izgleda kao da je po njemu, netom baš, prvi snijeg pao,
pa kao da ga je posulo štaub šećerom, pa onda još te dvije grožđice od okica,
taj neki san kereći koji ne odustaje (a vidiš ga da se sapleo oko trepavica)
i taj mali parni stroj u grudima
koji zna nagazit do daske, da se puši, da se para diže
pa kad zalaje
ja znam da Pero traži razumijevanje, još nekog ko je otkinut od iste svemirske materije pa da si pašu,
da se vole