i tako ja nedavno u Kraljevskom boksu i pored mene se skutrilo jedno bićence 

i sav se sramežljivo gurkao i tražio pažnju,
to je onaj trenutak kad se okreneš i skužiš dva divna oka,
presretna što te vide ali se tijelo to ne usudi još toliko pokazati 
pa repić maše, lagano, ali poootpuno opušteno 

i uzeli smo si koju minutu za druženje
(odmah da se posipam pepelom jer nisam znala ime psa  )
i vratim se u Prvo i pitam tko je ta diiiivna kujica s kojom sam se sada družila…
i kažu mi “pa Voldi!” 

malo je reći da sam se šokirala!
kad je on izrastao iz malecnog šteneta kojeg smo pokupile na dravskoj obali,
među kantama za smeće i to po najvećim vrućinama
u ovako prekrasnog psa?! 

i skontam koliko mi vrijeme leti.
dok se okrenula nisam,
prošla je godina i pol koliko je Voldi kod nas.
i razmišljam što mi se sve dogodilo u tom vremenu (s tim vas neću smarati  ),
dovoljno je da kažem da se radi o hrrrrpetini stvari.

i dok je svijet išao svojim tokom,
jedan mali, prekrasni Voldi
svo to vrijeme je proveo u Azilu.

vani su se događale ljubavi,
natjecanja, eventi, putovanja, pa, kvragu,
i ptice su selile sto puta do sada…
a naš Voldi je bio u Azilu.
nije neki život,
ali može biti…
ako udomiš Voldija 

on je pas srednjeg rasta, petnaestak kilica,
najmekšeg krzna, najtoplijih očiju
i najdivnijeg karaktera!